Remember Me

Remember Me

Lako je moglo da se desi da ostanemo uskraćeni za ovu igru. I bili bi da Capcom nije pružio ruku developerima. Finalni proizvod je pred nama, ali da li je vredan našeg vremena?

Neo-Paris, 2084 godine. Ogromne, tehnološki napredne i vizuelno raskošne građevine bacaju u senku Ajfelovu Kulu staru dva veka. Iz daleka sve deluje da progres civilizacije grabi ogromnim koracima dok posmatramo kako sunčevi zraci obasjavaju ogroman grad i njegove stanovnike. Međutim, kada malo bolje pogledamo shvatićemo da ljudi u njemu žive pod svojevrsnim Orvelovskim nadzorom.



Naš Alter Ego je simpatična devojka Nilin koja je takozvani lovac na pamćenje. Ona je u stanju da svakom zaviri u glavu i izmeni događaje u pamćenju. Žrtva će nakon toga ostati u uverenju da je sve onako kako Nilin "podesi". Pored toga ona može i da samo "prelista" nečije pamćenje ili da ga "zatrpa" novim informacijama što će dovesti do toga da žrtva bude eliminisana. To nije sve. Nilin iako deluje veoma krhko, u stanju je da složi na gomilu desetine protivnika u pravom uličnom šibanju. U tome će joj dobro doći moći, ovde nazvane Pressens. Pressens-a ima pet i svaki ima pravi trenutak za korišćenje. Tu je i skala koja ne dozvoljava da se moći upotrebljavaju konstantno već je imperativ čekati pravi trenutak. Pored moći, tu je i manipulacija objektima na daljinu i nešto nalik na ispaljivanje energiju ka cilju (neprijatelj, predmet...).



Neprijatelja ima različitih. Od hordi laganih, preko oklopljenih snaga reda i mira, pa sve do bosova koje u prvi mah nećete znati kako da sredite. Borbe su prsa u prsa. Sve udarce pakujete u kombo a na kraju svakog uspešnog komboa dižete neku od skala. Sama borba je manje-više tečna ali da ne bi sve bilo idealno tu je kamera koja samo u borbama pravi velike probleme. Mislio sam da je vreme problematične kamere davno iza nas ali očigledno sam se prevario.



Ako je makljaža jedna polovina igre, onda je prelaženje Neo-Parisa druga. Da biste stigli sa jednog kraja grada na drugi, potrebno je da koristite "manje prometne ulice". U tim trenucima igra se pretvara na nešto što se viđa u Larinim avanturama. Neo-Paris nećemo upoznati po ulicama i izlozima već po krovovima, olucima i raznim izbočinama na zgradama. Igra će nam servirati oznake kuda ići tako da bojazni od lutanja nema. Ovo ujedno i ubija u pojam istraživanje, mada i nema mnogo toga da se istraži. Šteta, pored nekoliko sitnica koje su rasute po igri, nema ništa drugo.



Još jedna stvar vredna pomena je Remembrance. U pitanju je skriptovani deo igre gde je potrebno ispratiti nečije sećanje da biste otvorili neka vrata ili prolaz.



Ceo grad je nekako prazan. Retko ćete nailaziti na ljude, osim u slučajevima borbi. Uglavnom će grad biti ispunjen nekim humanoidnim robotima koji svi podsećaju na prostitutke. Na dizajn nemam zamerki. Nekako ovako i ja zamišljam gradove budućnosti. Dizajn garderobe je odličan. Malo ekstravagantan ali odličan. Malo bodu neke nelogičnosti za vreme u kom se igra dešava kao što je nedostatak vozila.



Nilin, plod ljubavi belca i crnkinje koji će imati veliku ulogu u igri, je modelovana odlično. Izuzetno zgodna i lepa, pravo je zadovoljstvo pratiti je na ekranu dok se kreće. Čini se da namerno koketira sa svojim Alter Egom, u ovom slučaju Vama. Svakako joj treba dati šansu.


Gamer ITstreet
rating
7/10

 
  Share on Facebook Share on Twitter Share on Reddit Share on LinkedIn
Pregledano 494 put/a  comments      Nema Komentara  comments 

Baš nam vaš komentar fali

Vaša mejl adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *

Blog podržava gravatare kao lični potpis

HTML kod nije dozvoljen

Komentar je ograničen na 600 karaktera


Nema postavljenih poruka. Budite prvi koji će postaviti poruku.