Gamer ITstreet

Nastavak igre koja je izašla pre par godina i koja je prošla kako je prošla je pred nama. U pitanju je FPS gde vam je prvo i osnovno snajperska puška, a zatim sve ostalo. Igara sa sličnom tematikom ima tek nekolicina, iako su elementi snajperisanja ubačeni u skoro sve modernije igre. Ovo je dakle, igra koja od vas traži gomilu šunjanja, mirnu ruku i čist pogodak. Igra koja bi trebalo da dočara kako izgleda akcija najomraženijeg vida vojnih "klasa". Pa dobro, da vidimo kako je to sve ispalo.

Kretanje je fluidno dok se ne dođe do nečega na šta se treba popeti. Ako je neko skriptovano mesto onda možete očekivati da vas igra obavesti da pritisnete F taster u suprotnom ćete se naskakati dok ne skočit/preskočite najobičniju glupost. Animacije skriptovanog penjanja/preskakanja su beskonačne i smaraju.



Borba na distanci kroz okular snajperskog objektiva je manje-više nešto na šta smo navikli. Tu su indikatori pulsa, otkucaja srca, zatim smera i brzine vetra, udaljenost od mete... U zavisnosti od stepena težine tu je i maleni kružić koji pokazuje gde će metak završiti u tom trenutku i pod tim okolnostima. To vam daje prostora da korigujete nišanjenje i nanesete kružić na metu kako biste je pogodili. Efekat praćenja putanje metka kamerom dok leti ka cilju je lepo urađen i nije se mnogo promenio od prvog pojavljivanja još u Sniper Elite. Ni po završavanju igre mi nije postalo jasno šta ga inicira, pošto je u drugim igrama standard da to bude neki dobar hitac u glavu, višestruko ubistvo i sl. Ovde se efekat pokretao nekad za headshot, nekad za pogodak u nogu, bez smislenog pravila i ne uvek.
Od korisnih sprava tu je dvogled za označavanje protivnika i noćni IR dvogled.



Zato je borba prsa u prsa katastrofa. Naime, nije problem da se nekom prišunjate i sredite ga nožem ili pištoljem sa prigušivačem, već kada se nađete oči u oči sa protivnikom koji ide ka vama. Anderson (lik koga vodite) je izuzetno trom i nesposoban da se brani na rastojanjima manjim od 10 metara. Svaki protivnik koga propustite i priđe vam malo bliže ujedno znači i skori game over. A čekpointa nema ni od korova.



Okruženje se može koristiti u smislu da se protivnicima odvrati pažnja. To može biti kanta ili bure sa gorivom, ili rezervoar na nekom vozilu. Pa čak i zvono budističkog manastira. Ali zato ne možete uzeti nijedno oružje koje ostane iza protivnika. Grafika je urađena odlično ali s obzirom da koristi CryEngine3 malo je. Ako ništa, bar nije zahtevna. Modeli i uopšte sama grafika ne oskudevaju u poligonima, što se ne može reći za oružje protivnika, gde se tek može naslutiti koje je u pitanju. Da pomenem još jedan propust. Malo je glupo da ozbiljan snajperista koristi svoje kamiflažno-nalik-na-žbun odelo na krovu stambene zgrade, zar ne?



Igra se sastoji iz tri akta i po tri celine po aktu. Prvi se dešava po prašumskom okruženju, drugi po ratom razrušenim zgradama Sarajeva i treći po Tibetskim napuštenim budističikim hramovima u planini. Ovaj poslednji mi je ujedno i najbolji po sveukupnom dizajnu. Da se osvrnem malo na misiju u Sarajevu. Anderson i Medoks dolaze u Sarajevo da fotografišu !? a ne upucaju srpskog vođu Vladika (Vladic, a ne Vladić) koji, je li, vrši etničko čišćenje. Glasove su pozajmili ljudi koji nisu sa srpskog govornog područja i ne pripadaju nijednom meni poznatom dijalektu, izgovoru, naglasku i šta-ti-ja-znam. Igrač sa ovih prostora bi lako mogao da pomisli da su protivnici "oni drugi" zbog govora, samo da u igri nije pomenuta nacionalnost. Pored toga, rečenice koje izgovaraju su bukvalni prevod američkih fraza koje u igri ne znače ništa ma koliko se glumci trudili u izgovoru. U x igara gde su protivnici recimo, arapi, nikad mi nije palo na pamet šta ovi viču/govore i da li to uopšte ima nekog smisla i da li je to uopšte neki arapski jezik a ne puko lupetanje. Ako se i u tim slučajevima radilo ovako, onda im svaka čast na površnosti.



Kroz igru uglavnom imate nekog saborca koji ispada da vas vuče za rukav i za najmanju sitnicu a kada zagusti vrlo malo pomoći od njega. Njega protivnici neće nikada detektovati iako će se sakriti sa pogrešne strane zida ali zato vas hoće i u gustoj travi. A kada vas provale idu svi ka vama a ne ka njemu. Doduše, ovo je već viđeno i kod većih igrača.
Dalje, skripta. Dolazite do ispostave i na krovu se šeta stražar. Dobijate par informacija preko slušalica i savet da biste sa čišćenjem mogli da počnete od njega. Sredite njega a posle i sve ostale i gotovo. Ali, ako biste ga sredili pre veze sa operaterom onda su vas provalili!? Isto važi i za tipovanje. Dobijate tip kojim redom da očistite prostor ali ako odstupite od reda opet uzbuna. Iako nema šanse da je neko mogao da primeti tog što ste roknuli. Da kažem da igra igra na kvarno i tera vas da igrate po njenim taktovima, od neke veće slobode pri izboru ciljeva ni traga ni glasa. Igra vas skoro non-stop vodi za ruku i govori kuda proći, koga ubiti i kada i sl.



Priča je plitka sa rogobatnim pokušajem unošenja ličnosti i personalizacije likova. Glavni junak je baja koji će bez mnogo razmišljanja i uz poneku psovku ispaliti hitac ka svom dojučerašnjem prijatelju i to ne jednom, već dva puta. Bez trunke analize svojih postupaka već iskuljučivo zbog glasa koji mu dopre kroz slušalice. Kada kažem pokušaj personalizacije, onda mislim na 99% igre jer na samom kraju kada ga Diaz pita da li ga neko čeka kući odgovara da on ima samo pušku. Puška je njegov ceo život. Ovo me asocira na nešto što bih mogao čuti od plaćenog ubice a ne od vojnika koji se bori za interese svoje zemlje. Mada, u neku ruku snajperisti su čiste ubice. Tu nema ni B od borca.



U određenim tenucima dijalozi smaraju dok u drugim briljiraju. Posebno mi se svideo kada Anderson čisti protivnike za Diaza i za svakog mu kaže da mu duguje pivo. Na kraju mu kaže da je to već gajba piva.

Ako ništa drugo, ostvaren je ogroman napredak od prethodnog dela.